Prekovremeni rad je česta pojava u mnogim industrijama, ali je važno da se jasno definišu pravila kako bi se izbegle zloupotrebe i osiguralo da zaposleni rade u zdravim i fer uslovima. U Srbiji, prekovremeni rad nastaje kada zaposleni radi duže od ugovorenih 40 časova nedeljno (ili najmanje 36 časova ako je u pitanju skraćeno puno radno vreme). Iako je često neophodan u periodima povećanog obima posla, zakon ga tretira kao izuzetak, a ne pravilo.

Poslodavac može zahtevati prekovremeni rad samo u određenim situacijama, kao što su viša sila (havarije, kvarovi), iznenadni porast obima posla ili druge hitne okolnosti koje zahtevaju hitno izvršenje zadataka. Ako nijedan od ovih razloga nije ispunjen, zaposleni ima pravo da odbije produžetak radnog vremena bez posledica po svoj radni status.

Postoje jasna ograničenja kada je u pitanju maksimalna dužina prekovremenog rada. Zakon propisuje da zaposleni ne može raditi više od 8 sati prekovremeno u jednoj nedelji, što znači da ukupno radno vreme (redovni i prekovremeni rad zajedno) ne može preći 48 sati nedeljno. Takođe, dnevno radno vreme ne sme biti duže od 12 sati. Pored toga, određene kategorije zaposlenih, poput maloletnika, trudnica, dojilja i zaposlenih koji rade na posebno rizičnim poslovima, ne smeju raditi prekovremeno.

Poslodavac je u obavezi da vodi tačnu evidenciju o radnim satima i da zaposlene obavesti najmanje 48 sati unapred o potrebi za prekovremenim radom, ukoliko to okolnosti dozvoljavaju. Bez ovih procedura, prekovremeni rad može biti osporen, a zaposleni može tražiti zaštitu od neosnovanih zahteva za dužim radom.

Naknada za prekovremeni rad je jasno definisana Zakonom o radu. Minimalno uvećanje zarade za prekovremene sate iznosi 26% u odnosu na osnovnu satnicu. Poslodavac može ponuditi i veći procenat, ali ne manji. Na primer, ako je osnovna satnica 300 dinara, svaki prekovremeni sat mora biti plaćen najmanje 378 dinara. Ova praksa osigurava da radnici budu adekvatno kompenzovani za dodatni napor koji ulažu.

Važno je razlikovati prekovremeni rad od preraspodele radnog vremena. Kod preraspodele, zaposleni u nekim periodima radi duže, a u drugima kraće, ali ukupno radno vreme ostaje u proseku 40 sati nedeljno. Ako se radnik angažuje duže od ovog proseka uz njegovu saglasnost, taj deo rada se mora platiti kao prekovremeni.

Postoje situacije u kojima prekovremeni rad nije dozvoljen. To uključuje poslove sa skraćenim radnim vremenom, zaposlene sa zdravstvenim problemima, maloletnike, trudnice i dojilje (kada postoji lekarski nalaz). Takođe, roditelji deteta do tri godine i samohrani roditelji deteta do sedam godina mogu raditi prekovremeno samo uz pisanu saglasnost.

Ako poslodavac ne poštuje pravila o prekovremenom radu, može se suočiti sa ozbiljnim posledicama. Kazne za nepravilno vođenje evidencije, prekoračenje maksimalnog fonda sati ili neobračunavanje uvećane zarade mogu biti značajne. Takođe, zaposleni kome nije plaćen prekovremeni rad ima pravo da pokrene radni spor, dok inspekcija rada može izreći sankcije poslodavcu i naložiti ispravke.

Zaposleni ne može biti pozvan da radi prekovremeno dok je na godišnjem odmoru. Nije dozvoljeno ni da se zaposleni odrekne godišnjeg odmora u zamenu za dodatno plaćene sate, osim u posebnim situacijama, kao što su otkaz ili prestanak radnog odnosa.