Eko taksa, odnosno naknada za zaštitu i unapređenje životne sredine, predstavlja zakonsku obavezu za gotovo sva pravna lica i preduzetnike u Republici Srbiji. Ova obaveza je uređena Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara, a njena svrha je obezbeđivanje sredstava za zaštitu i unapređenje životne sredine.

Važno je naglasiti da se eko taksa u praksi ne obračunava na osnovu stvarnog nivoa zagađenja koje određeni subjekt proizvodi, već administrativno – prema unapred definisanim kriterijumima. Osnov za utvrđivanje visine naknade čine pretežna delatnost obveznika (šifra delatnosti) i razvrstavanje pravnog lica prema veličini (mikro, malo, srednje ili veliko), u skladu sa propisima. Na osnovu ovih kriterijuma, obveznici se svrstavaju u odgovarajuće kategorije uticaja na životnu sredinu.

Iznos eko takse je propisan u određenim rasponima i razlikuje se u zavisnosti od kategorije u koju je obveznik razvrstan. Pri tome, zakonom je propisano ograničenje prema kojem ukupan godišnji iznos ove naknade ne može biti veći od 0,4% ukupnog prihoda ostvarenog u prethodnoj godini, što predstavlja važan zaštitni mehanizam za obveznike sa većim prometom.

Obveznici su dužni da podnesu prijavu za utvrđivanje obaveze nadležnom organu jedinice lokalne samouprave (lokalnoj poreskoj administraciji). Prijava se podnosi jednom godišnje, za prethodnu godinu, u roku koji je propisan podzakonskim aktima (standardno do 30. aprila tekuće godine, osim u slučaju eventualnog produženja roka od strane nadležnih organa). Na osnovu podnete prijave, nadležni organ donosi rešenje kojim se utvrđuje iznos obaveze, nakon čega se vrši plaćanje.

Neispunjavanje obaveza u pogledu podnošenja prijave ili plaćanja može dovesti do obračuna zatezne kamate i pokretanja prekršajnog postupka. Zbog toga je od ključnog značaja da obveznici pravilno utvrde svoju kategoriju i blagovremeno izvrše sve propisane radnje.

Iako je primarni cilj eko takse zaštita životne sredine, njen model obračuna u praksi predstavlja administrativni i fiskalni mehanizam zasnovan na klasifikaciji delatnosti i veličine obveznika, a ne na direktnom merenju njihovog stvarnog ekološkog uticaja. Upravo zato, pravilna primena propisa i tačno evidentiranje podataka imaju ključnu ulogu u izbegavanju grešaka i potencijalnih nepravilnosti.